Пролог

СРБИЈА У ПРИРУЧНОМ ОГЛЕДАЛЦЕТУ
Између трагедије и циркуса

„Циркус је акутна форма прикривања бола.”
Често нам ова реченица великог редитеља Андреја Кончаловског, брата Никите Михалкова, израња из сећања. Понекад се држимо за њу као за сламку, иначе бисмо потонули. Можда ће једном та реченица бити једино чиме можемо покушати да се оправдамо пред потомцима и прецима. Пред онима који ће намиривати наше рачуне. За шта оправдати? За равнодушност, која је само сварљивије име за кукавичлук и бездушност. За сву ову лакомисленост, пристајање на ужасна понижења, за ћутање док су овакви у наше име брбљали о судбинским стварима. За то што смо се правили да не видимо и да не схватамо шта све ово заправо значи.
А шта бисмо им друго могли рећи? Шта смо ми (ја и ти) радили док су горели Јариње и Брњак, док је извођена завршна операција отимања Косова и Метохије од Србије, док је синхронизованим атаком „међународних снага” и криминалних структура покретана „последња сеоба Србаља”, док је централна влада у Београду иступала као невладина организација а општинско веће у Косовској Митровици показивало неупоредиво већу зрелост и државничку одговорност?
Шта смо радили, човече?
Гледали ватерполо? Расправљали о штоперима „Партизана”? Кибицовали да ли ће се креснути двоје вуцибатина у неком ријалити шоуу? Смејали се анкетираним Американцима који су сматрали да је Либија нека хип-хоп група и мистериозно затруднела певачица? Слушали „просрпског председника” своје земље? Водили битку за то да се из државног буџета опустошене Србије финансирају операције промене пола? Вирили кроз нечију кључаоницу на насловној страни новина? Тобоже се згражали над целим овим крвавим циркусом, у којем, као, не учествујемо?
Андреј Кончаловски понудио нам је спасоносно тумачење, бар привремено:
„Циркус је акутна форма прикривања бола.”
А кад дође до друкчије поделе карата и оволики бол једном експлодира, сва ова питања и даље ће чекати, непомерљива. И нас и оне друге.